Aдолесценти и вршњачко (не)прилагођавање


Међу најбитније унутрашње императиве адолесцентног доба спада постизање жељене позиције, остварење жељеног вршњачког рејтинга, тежња “постати неко”, “бити фаца” у очима других. Описани порив представља нужно интрапсихичко преусмеравање младих људи, у периоду када започиње развојно подразумевајућа сепарација (одвајање) од примарних узора (најчешће родитеља) и трагања за сопственим идентитетом. Међутим, у неким ситуацијама проналажење сопствене (жељене) позиције међу вршњацима представља оптерећујући, субјективно виђено, непремостив проблем.

Препреку на путу задовољавајуће вршњачке афирмације, често ствара повишена зависност од родитеља и пратећа осећајна несигурност адолесцената. Одрастање младих људи са наведеним проблемом се одвија у посесивној, хиперпротективној (презаштићеној) атмосфери, под паролом “нико ти неће бити бољи пријатељ од родитеља”, “ја ћу то да ти средим”. Овакве околности код адолесцената стварају осећање неповерења, како у односу на сопствене снаге (и даље идеализовани родитељи све могу боље”, глорификовани као “доживотно једине особе од поверења” ). Такође, описани став условљава и затвореност, неповерљивост према вршњацима. Немогућност одвајања од “моћне” родитељске фигуре затвара пут успостављању блиских релација са вршњацима. Непосредно, таква деца “одбијају” да емотивно одрасту, незадовољна су оствареном позицијом међу вршњацима, стално имплицирају подршку, штавише, интервенисање родитеља у решавању вршњачких сукоба и отклањању доживљених “неправди”.

Велика размажена деца се, такође, опиру осећајном одрастању и инсистирају на експанзивној, самољубивој позицији “моје жеље увек морају да имају приоритет”, због чега у вршњачкој комуникацији прихватају искључиво улогу “звезде”. Имају изражени став “богомданости” (као најлепши”, “најбољи”, “најпаметнији”), а други су им важни само док испуњавају своју мисију: диве им се, обожавају их и повлађују им.

Затворена, стидљива, несигурна деца која често одрастају поред доминантних, ауторитарних, беспоговорних родитеља, такође много трпе, оптерећена су сумњама, страховима, недостатком самопоуздања у проналажењу адекватног места међу вршњацима.

Осећајно нестабилни, импулсивни, саможиви адолесценти, неконтролисаног понашања, начешће поткрепљивани некритичном родитељском подршком, жељену афирмацију међу вршњацима настоје да остваре демонстративним опирањем конвенционалним правилима (“то за мене не важи”) и ауторитетима (“не може ми нико ништа”). Своју популарност међу вршњацима они граде на позицији моћи, те често киње, повређују и понижавају друге.

Развој стабилног, продуктивног, адаптибилног интегритета је идеални финални циљ адолесцентног периода. У овом раздобљу, уједно, постану видљиве “непрележане дечје болести”, односно недовршени васпитни задаци из претходних периода. Самим тим, адолесцентни период пружа прилику за сагледавање истих, те пружа потенцијалну могућност за (нужно) корективно искуство.

 

Ана Бисак кл.психолог

спец.мед.психологије


Tagovi: 
Пријави се | Регистрација

Календар здравља


14.11. СВЕТСКИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ
15.11. МЕЂУНАРОДНИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ ОПСТРУКТИВНЕ БОЛЕСТИ ПЛУЋА
20.11. МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕТЕТА
25.11. МЕЂУНАРОДНИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА